архимандрит Рафаил (Карелин)
ШТА ЈЕ ИКОНА

ОТКРОВЕЊЕ У БОЈАМА

Преподобни Јован Дамаскин је рекао:“Икона – то је то исто Божанско Откровење, само не словима написано, него бојама.”

Зато, пре него почнемо говорити о језику икона, потребно је да се дотактнемо језика Библије, језика Светог Писма.

” Свети Оци тврде, да су у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завету сви текстови многослојни. У њима је садржано, осим буквалног историјског смисла, још других слојева, још другог смисла: морално-поучног, духовно-симболичког и тако даље. Неки оци налазе у њима аналогна, уздижућа, есхатолошка, типолошка и друга значења која претварају буквалне историјске догађаје и појаве описане у Библији у ланац перспективних пророчанстава. Сво Свето Писмо подчињено је једном циљу – спасењу човека. Библија – то је путоказ од земље ка Небу, пут људске душе ка Божанственом. Задатак Светог Писма и задатак иконе – помоћи човеку да нађе пут Богоопштења, да отворе пред њим духовни свет. Тај циљ је условио одређени, специфични језик, како Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње пуноће, смисла, Библија се карактерише посебним језиком: са једне стране то је језик на граници лаконског, а са друге дубоко поетичан. Овде су употребљени алегорије, симболи, метафоре, метафорични ликови; њихово дешифровање дозвољава нам да проникнемо у духовну суштину појава, помаже да увидимо скривене, у буквалном смислу човеку непознате духовне слојеве.

Неки од Отаца су говорили: “Колико је речи у Светом Писму, толико је и тајни.” Само Свето Писмо представља само по себи огромни, величанствени, ослепљујуће белоснежни ледени брег, само делић који се види на површини мора, док се највећи део налази у дубинама океана, у бездану Божанствених тајни. Језик Светог Писма нам омогућава да видимо не само врх леденог брега, него и могућност да представимо његове обрисе, који су сакривени од површних погледа.
Алегоријска тумачења Библије постојала су у временим која су претходила Рођењу Христовом. Јудејско-грчки философ Тилон, причајући о животу Терапеута говори о томе, да су имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су свети Оци саздали целу науку тумачења Библије – езегезу. Међу њима: св. Атанасије Велики, Григорије Богослов, Василије Велики, Јефрем Сирин, Климент Александријски и многи други.

Језик Библије пружа моћно, непосредно дејство на душу човека: никакво преношење Библије, препричавање не може пренети ту унутрашњу енергију, ту духовну величину која је скривена у речима које су се излиле из срца пророка, срца људи који су се налазили под дејством Духа Светога. Свако препричавање Библије је већ обезбојено, прозаично, осиромашено, личи на Свето Писмо не више него што сенка човека подсећа на њега самога.
Језик Светог Писма је посебан језик који даје могућност у видљивим догађајима прозирати духовно, невидљиво; то што дозвољава дотаћи се, то што чини саучесником другог еона, еона вечности. Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом су једни те исти циљеви: кроз земно показати небесно, кроз тварно, духовно; укључити човека у други, благодатни, стојећи ван земних ограничења и категорија живот, дати му могућност коснути се вечности, преживљавајући је унутрашњим, духовним, религиозним опитом.

Како се развијала икона? У чему је њена разлика са сликом?
Слика је живописно изображење; она је мимична, то јест она подражава: у слици уметник стреми да као у огледалу одрази стварност; што већа сличност, то се и слика рачуна бољом. Но, пред иконом стоји други сложенији задатак: да пренесе не само спољни, већ много више унутрашњи лик човека. Свети Оци тврде да постоји невидљиви, духовни образ човека, као сама идеја, софијско постојање човека, његово идеално предодређење; некада то зову унутрашњи логос који живи у човеку. И, ето, пред иконом стоји задатак да преда унутрашњи лик, сачувавши у исто време конкретност личности и догађаја.

Сложена синтеза слике мимичког карактера и симболичког образа, спајање слике и хијероглифа, дали су основу за саздање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит пише о светим изображењима, да у њима мора постојати и сличност и несличност. Сличност треба да помогне човеку да у изображењу препозна првообраз, а несличност подвлачи: првообраз не може бити изражен портретно, него се преко одређеног језика може дотаћи, узвести ка њему ум и срце, реално га осетити. Због тога је икона увек условна: икона – то није портрет, икона – то је симбол небесног;
икона – проналажење пројављења дејства духовног света у нашем земном битисању, у нашој земној стварности.

Као што знамо, хришћанско богословље Источне Цркве спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност – узношење ума од нижег ка вишем кроз сличност и кроз аналогије, а апофатичност – одречно богословље; оно подвлачи да је Божанство неизразиво и неизрециво, да Бог присуствујући у свему, је изнад свега. У икони су се одразила та два аспекта богословља –катафатика и апофатика. Икона, јављајући нам реалност духовног, у исто време нам говори да је сам првообраз много виши од било ког његовог изображења. У икони имамо посла не само са простим метафоричким мишљењем, него са симболичким мишљењем, а симбол је увек постојан. Знаковно метафорички образи могу да се мењају, а симбол поседује одређену католичност, постојаност. Због тога верујући човек препознаје иконе писане по канонима Православне Цркве ма где се оне налазиле.

Уколико говоримо о различитим школама иконописања, можемо направити поређење са многим дијалектима једног језика.
Не може се говорити о философији иконе, него се може говорити о њеном богословљу, богословљу не као апстрактном мишљењу, него као унутрашњем религиозном опиту. Икона је оваплоћење мистичког опита целе Источне Православне Цркве. Некада икону сматрају за византијску уметност – што је нетачно или веома условно. Осим великог региона Источног Римског Царства, православном свету припадају и друге области, на пример: Закавказије, западни део Персије, где је једно време цветало хришћанство, Сирија и тако даље. Осим тога православна икона упила је, примила у себе традиције Александрије и Египта, али је одатле узела само сирови материјал –потребно је било све то уцрковити, преосмислити, исправити и одухотворити.

ПРОЗОР У ВЕЧНОСТ

У VIII веку се у Византији појавила такозвана иконоборачка јерес. Император Лав Јерменин, сматрајући да је поштовање икона главна препрека обраћања муслимана у хришћанство, решио је да спроведе реформу Цркве и уништи иконопоштовање. Нашли су се идеолози иконоборства, философи, религиозни делатељи, који су изнели низ аргумената против поштовања икона. Ти аргументи били су засновани на следећем: духовни свет има друге субстанце, друге димензије у поређењу са материјалним светом; значи духовни свет не може бити насликан, опредељен у материјалним формама. Поштовање икона иконоборци су сматрали са поклоњењем идолима, настојећи на томе да се основом паганских религија јавља космофилија, то јест обожавање космоса и његових сила. Значи, по њиховом мишљењу, поштовање идола у паганским религијама било је потпуно природно и логично, зато што су се у идолима огледале идеје и феномени материјалног света коме је привезана мисао пагана.

Што се тиче хришћана, њихово опредељење за вечно и духовно, са тачке гледишта иконобораца, не може бити изражено кроз материјално и тварно. За иконоборца, изражавати духовни свет кроз материјалне ликове значи профанисање, извештачавање, приземљење, то јест лагање Самог Бога.

Понављање аргумената иконобораца срећемо и у савременим рационалистичким сектама, а такође и у неким протестантским конфесијама.

Што се тиче православних, противећи се иконоборцима, говорили су: и духовни и материјални свет дело су једног Творца; духовни и материјални свет две су слике написане једним Уметником. Уколико у духовним и материјалним световима нема природне, субстанционалне истоветности, тада постоји друга веза – веза подобија. Човек – представник материјалног света у свету духовном и Богстварајући космос Својом премудрошћу у самом космосу је заложио информацију о духовном свету. Због тога видљиви свет показује из себе знаковни систем духовног света, систем у којем духовни свет није одражен мимички, то јест није одраз у огледалу, него у симболима, као тајнописом и хијероглифима. Одатле,икона за нас и није портрет, већ симбол горњег света. Ипак, икона има своје особености. Господ је узео људску плот; Он је био видљив и сазнајан. Свеци– то су људи који су живели на земљи, али су постали носиоци Духа Светога; у њима се преобразила људска природа и јестество, преобразила се кроз саједињење са Божанском Светлошћу; због тога, као што смо горе указали, у лику је потребна да буде и сличност и несличност. Несличност, условност иконе је закономерна: изображени човек на њој налази се у духовном свету, он нас посматра из вечности, области других димензија; због тога су духовни опит и мистичко виђење Цркве саздали канон иконе.

Условност иконе светски људи обично сматрају за некакву инфатилност, “период детињства” (било је и време када су тако сматрали и историчари уметности). На самом делу икона једубоко осмишљена. Уколико би она била прост портрет, имали бисмо посла не са преображеним човеком него са његовим душевним стањем. Но, икона – то је прозор у вечност. Икона нам јавља човека, становника духовног света. Икона открива и проналази у себи, пре свега, духовно постојање; због тога њен језик треба да нам говори о духовном постојању онога који на њој изображен.

Католичка Црква, откинувши се од традиција Једине Васељенске Цркве, изгубила је осећај иконе. У католика, икона се преобратила у слику на религиозну тему, на којој су изображени ти исти људи које видимо на улици. Због тога католичка “икона” не узвисује ум, не даје човеку могућност унутрашњег општења са оним ко је изображен на њој. “Портрета” неба не може бити, но симболи духовног присуствују у земном; у противном би човек био лишен сваке информације о Небесном. Поштоваоци икона, оповргавајући тврдње иконобораца, говорили су о томе да је сама људска реч симбол, знак. Ипак, кроз Свето Писмо, кроз реч, ми имамо сведочанство о духовном свету. У молитви ми такође употребљавамо реч, иако се она јавља као симбол, ми кроз молитву општимо са Богом. И икона, уколико је написана правилно, је већ свештено проповедање које је нацртано не словима него бојама; не пером, него кистом.

Постојећи канон иконописа је неопходан. Православни иконописац дужан је да га се строго придржава; уколико се тај канон нарушава, обавезно се нарушава и наш однос према икони. Када се икона претвара у слику, макар и у прекрасну слику, у подсвести почиње да делује побуђени емоционални осећај који пригушује, отупљује и потискује духовни осећај. Пред предивно насликаном (“предивно” у светском значењу речи, као уметничко дело) “иконом” човек може осећати чак и неку молитвену узбуђеност, но то ће бити узбуђење земном лепотом, при којој се човек не одваја од земље, него на против, прибија се ка њој. Уколико је икона написана не по канонима Цркве, то се она претвара или у абстракцију и фантастику или у слику, одражавајући земну реалност и земне категорије лепоте. Таква “оземљена” слика неспособна је унети у душу човека мир и спокој, неспособна је открити му светлост Вечности. Она може изазвати естетски осећај и естетско задовољство, које се у ствари јавља фалсификатом духовног осећаја, префињеном страшћу непросвећене душе. Тај осећај телесности и стварности у још већој мери се односи на статуе које тродимензионално имитирају земну реалност.

Лик на икони гледа из вечности; он је лишен привлачења ка земљи. У њему, преображено духом, материјално постаје безтежинско и прозрачно. У статуи, на против, осећа се тежина, маса, физичка телесност, принадлежност земљи. Статуа не само да стоји на земљи, него и вуче ка земљи. Статуе паганских богова постављала су се у античке храмове. Ум и срце паганина нису могли да се уздигну изнад космоса. Они су свецело припадали овоме свету. Статуа –то је израз материјалности. Карактеристично је да су највећи скулптори ренесансе приказивали људско тело обнаженим, чак иако је пред њима стајао задатак представити ликове Ангела или мученика; тим самим свесно или несвесно, они су подвлачили своју генетску везу са паганским вајарима Грчке и Рима. Но, у исто време икона је управо симбол; она не може бити абстракција. На пример, на Западу, не само у протестантизму неограниченом традицијом, него и у Католичкој Цркви, “иконе” су почели да стварају такви уметници као Дали. Абстракционизам је проникао у те Цркве, но он никако не може да створи праву икону. Зашто? Зато што је икона израз Цркве, а Црква је заједништво –заједништво религиозног осећаја, религиозне свести. Абстракционизам гради знаке које сваки човек подвргава својој личној, унутрашњој интерпретацији. Из тога следује да православна икона не треба да се претвори ни у натурализам ренесансе, ни у апстракцију потпуно отргнуту од објективне реалности. У оба случаја она престаје да буде икона.

Апстрактни знаци нису икона; они понекад могу побудити неки мистички осећај, осећај неке тајне, али не могу произвести тај осећај, напунити га садржајем; а, најважније, они су потпуно неспособни сјединити душу човека са оним кога приказују. Што се тиче натурализма ренесансе, такав натурализам само још више оземљује и приземљује човека.

Икона треба да узвиси човека, да га узведе ка духовном свету, а натурализам ренесансе сам духовни свет је снизио до нивоа земље.

Икона је за нас сложени образ у коме нема лика уогледалу, него има препознавања тога коме се молимо. Препознавање зато што се препознати, иако налазећи се у другом свету, у другим димензијама, у другом битисању, остаје та иста личност. Одавде и поменута сличност и несличност иконе. Одатле симболика детаља иконе; условно изображење великих очију, високог чела, уских усана. Овде су подвучене очи – то је способност духовног виђења, усмереност људске душе ка Небу, способност мистичком созерцању, окренутост ка Богу; оци одражавају унутрашње виђење људског срца. Широке усне – симбол чулности, уске – знак аскетизма. На тај начин, икона је не апстрактни знак или портрет, већ свештено изображење.

Чак иако не гледамо иконопис са религиозне тачке гледишта него само са уметничког становишта, јавља се као идиом уметности. Иконописац је обавезан да буде укључен у религиозни живот, а уколико није тако, то ће он унајбољем случају бити добро савесни копирант, а у горем – фантазер који ће наметати верујућим људима своје сопствене фантазије, маштања и представе о духовном свету са којим он сам нема ништа заједничко.

Свети Оци су сматрали цео процес иконописања свештенодејством.
Раније су се иконописци припремали за свој труд исто тако као и свештеници за служење Литургије. Иконе су писане у манстирима само у јутарњим часовима, пре узимања хране. Пре почетка рада служио се молебан светом над чијим образом се трудио иконописац. Затим, за време писања иконе читао се Псалтир. На тај начин икона је настајала у духовној атмосфери. Није зачуђујуће да је већина чудотворних икона написана у прошлости; древни иконописци упијали су у себе дух Православне Цркве. И уколико уметник пренебегава иконописне каноне, то значи да он хоће да опит Цркве замени својим сопственим индивидуалним опитом.

О ИКОНИ И АПСТРАКТНОЈ УМЕТНОСТИ

Запад, растурајући догматско јединство са Источном Црквом, изгубио је мистичко, созерцатељно схватање духовног света својствено древној Цркви. То схватање он је заменио мимичком сликом на визуелном нивоу. Мимичка слика, по суштини ствари је уметност уметничке фотографије –што већа сличност са насликаним предметом, тим виша и успешнија слика. Но, визуелна слика може одразити индивидум, а не личност, то јест она не продире иза завесе људског тела. Духовна лепота у таквој слици често је подређена телесној лепоти и психолошком стању изображеног човека. Таква слика динамику мистичких созерцања замењује спољним изразом.

Процват западног католичког живописа и уметности односи се на епоху ренесансе. Ренесанса означава препород. О ком препороду је реч? О препороду античке уметности, о препороду паганства. Паганима је било својствено приказивање олимпских богова; вајати их у металу и камену. Статуе паганских богова биле су са људске тачке гледишта урађене толико добро, да су нам долазила предања да су се неки људи безумно и страсно заљубљивали у њих. Тако су и живописци епохе препорода стремили да пренесу живе пластичне форме на платно. Ми осећамо у фигурама “светих”, које су изображавали генијални у људском погледу, но духовно слепи уметници ренесансе, присуство не духа, већ плоти и крви; пластичност, красота и заједно с тим тешка материјалност, затвореност у тварност људског тела, његову тежину, масивност, страсност, “оземљеност”.

Икона је мистична, а слика психологична. Слика у човеку изазива одређена емоционална преживљавања; икона, духовни, мистички доживљај. Вид прекрасног људског тела може изазвати подсвесне еротске осећаје које човек погрешно прихвата као мистичку екстазу. Такав човек, споља молећи се светом, у тамним дубинама своје душе наслађује се сексуалним доживљавањима који имитирају духовно надахнуће. У икони епохе препорода, том врху мимичке религиозне слике, обоготворен је сам човек, апсолутизиране његове земне страсти, његово земно битисање. Зато, у делима великих уметника ренесансе (великих по томе како их је узносио и узноси њихове таленте овај свет и ништавних у духовном смислу), у њиховим сликама, човек се поклања сам себи. У њима је изгубљен језик симболике.

Друга крајност, карактеристична за наше столеће је апстрактна уметност. У њој је језик иконе такође изгубљен. Симбол, то је опште човечанска појава, за разлику од амблема, метафоричних израза, оличења, која могу имати индивидуални, субјективни, појединачни карактер. Симбол је озаједничена и одређена постојаност. У апстрактној уметности симбол одсуствује. Апстрактна уметност је увек дубоко индивидуална и субјективна. Уместо симбола користи се изразом, но деформисаним изразом, изобличеним, као наопако окренутим, који често прелази у бесмислене садржаје, у некакав мираж, подвучену илузорност. Због тога је о језику апстрактне уметности такође немогуће говорити као и о језику наркомана, о језику неуздржаних, безумних виђења.

А језик иконе је управо језик симбола. Кроз црквене симболе остварује се реална комуникација молећих, њихово религиозно јединство, јединствени осећај, јединствена вера и нада. Апстрактна уметност не може никога објединити; она индукује у људима на основу подсвесних асоцијација различите појаве и стања која уопште не личе. Пред апстрактном сликом свако је затворен у круг својих дубоко личних индивидуалних преживљавања и емоција. Због тога апстрактна уметност не само што не обједињава, него разједињава и разопштава.
Апстрактни уметник има посла са тамним дубинама подсвести. Он дозива из тих дубина,посредством асоцијација, мрачну нејасну прљавштину, као што врачар дозива привиђења из таме ноћи.
“Апстракција” је одвлачење, одвлачење од конкретности, од реалности. То је бекство у ништа, то је поезија таме, хаоса и безумља, поезија катастрофе. Због тога апстрактна уметност никада не може постати храмовном уметношћу. Никада не може понети и одразити храмовну симболику.

Сама Црква значи јединство, заједништво, усресређеност. Црква – заједништво молитве, богослужења, заједништво симбола. Усвојена симболика поседује историјско наслеђе. Због тога смо дужни да стрепимо над црквеним предањем као језиком Цркве. Одучивши се од разумевања тог језика, постаћемо туђи њеном унутрашњем животу. Уколико је црквена уметност уопштени опит подвижника и аскета, апстрактна уметност је опит декадената, имитација уметности сликама душевно оболелих.

Црквена уметност показује личност човека преображену, просветљену Таворском Светлошћу. Светац посматра овај свет из вечности. У црквеној уметности одражена је не просто људска личност, него личност логоизирана, то јест личност у којој је пробуђен унутрашњи логос, личност преображена Духом Светим.

У апстрактној уметности одражен је други свет: распад личности и њена деформација. Апстрактна уметност је унутрашња експлозија, предосећај будућих катаклизми и потреса.

У црквеној уметности дише нада вечног живота и Васкрсења.

У апстрактној уметности дише смрт и осећа се задах распадања.

Црквена уметност је уметност унутрашње хармонизације, унутрашње логоистичности, исцелења човечије природе.

Апстрактна уметност је уметност првобитног хаоса и безумља.

У црквеној уметности вечна, невидљива светлост прониче и излива се као управо из тих ликова који су изображени на икони.

У апстрактној уметности осећамо таму која се цеди из недара слике.

У црквеној уметности позадина је вечност; у апстрактној, позадина је рушећа Васељена у агонији.

Црквена уметност налазила је своје надахнуће у манастирима, у пустињама, у молитвеним созерцањима.

Апстрактна уметност, у психијатријским болницама, у наркотичким обманама.

У црквеној уметности, не само личност човека, већ и сав свет виде се преображеним у БожанскојСветлости. Овде се предоткрива тајна вечности.

Апстрактна уметност је стање очаја или хладног демонског презрења света.

Црквена уметност носи у себи огроман потенцијал моралних вредности, лепоту добродетељи.

У абстрактној уметности свет је пре свега приказан кроз подвучени натурализам и цинизам, у стању експлозије и распада; он се види кроз призму демонског мистицизма, преживљавања ужаса будуће глобалне катастрофе.

Апстракционизам је мрачна поезија смрти, реквијем неизбежног краја у коме звучи страховита безизлазност. Полет апстракционизма је пад у бездан. Апстракционизам не може изобразити људску личност; он изображава само фрагменте људског тела или конструкцију од истих, као мртви модел човека. У апстракционизму љубав је замењена ужасом; где нема љубави, тамо нема ни јединства, тамо је све у распаду, супротности и непријатељству. Тамо је бунт ствари против човека и бунт човека против Бога. Тамо се човек, који треба да буде веза између духовног и физичког света, нашао у стању распадања. Он, као Атлант, пао је под тежином небеског свода и тај свод сударивши се са Земљом, претворио је Васељену у пламен опепељеног пожара. Због тога апстрактна уметност јесте грч и конвулзија болесног света. Свет, изгубивши Бога, бори се у агонији, а апстрактни уметник стоји зачаран у тој мрачној слици. Апстракционизам је уништење форми и због тога се апстрактне слике доживљавају субјективно. У апстрактној уметности царује дух пијанства, сведозвољености, те лажне слободе која прелази у плес смрти.

Подобно се познаје подобним. Икона се познаје кроз савршенство, преображење душе и сама садејствује том преображењу; слика посредством културе емоција, естетизмом под којима се често скрива култ изоштрених страсти.

А апстракционизам – кроз дејство најтамнијих инстикта и склоности људке личности.

Из књиге: “Хришћанство и модернизам”, архимандрит Рафаил (Карелин) превео А.М.